HAJDE
Hajde da ja sada budem ona,
a ti, recimo, onaj za nju,
dama što je samoći sklona,
mladić talentovan u pevanju.
Hajde da ja se zaigram sama
na poznatom i sigurnom tlu,
ne znam ko si, gde si, s kim si
u ovoj igri kao u snu.
Hajde pojavi se niotkuda,
dozovi kišu u sušne dane,
molim te, proganjaj me svuda
dok kap na žedno tlo ne kane.
Lako će posle čuti pesmu
i pisati zajedno rime,
rado će pružiti svoju desnu
ruku, i menjati prezime.
Hajde da pravimo se ludi,
bezbrižni budemo u neznanju,
polako svaka ćelija nek se budi,
svakog dana smo bliži saznanju.
Hajde da ne jurimo poput ljudi
i održimo naš raj pravim,
da ne pokolebaju nas ćudi,
naš prvi dodir ne zovemo stranim.
Lako ćemo posle pevati,
terati oblake svojom srećom,
krila pitaju kada ću leteti
pojavi se niotkuda već jednom.
Hajde, setimo se uloga
čija je cena nekad bila skupa,
prvog člana našeg ugovora –
da nismo celo dok nismo skupa.
DVOBOJ
Ruku ka nebu poput pobednika
podižem, pogleda umornog ratnika
dozivam životnog neprijatelja
u borbu, da uništi telo,
unakazi duh, ovog bića koje je htelo
naiskap popiti što tvoje okrutno srce
davno je proklelo.
Na jednom bojnom polju
dolaziš, istu ranu pojiš solju
promukao glas već ranjenog ratnika
u molitvi, onoga koji čuje,
ali me ne sluša, koji kuje
plan, za ovaj oklop što se topi
na ratniku koji godinama gladuje.
Od istih učitelja podučavani
vekovima, sumnjivim silama izlagani
poput dece u mraku uplašeni
beznađem, uništenih domova,
udaljeni, odvojeni i rastrzani,
zaboravismo našu borbu protiv gromova
izmišljenih da od hiljadu slomova
budemo jedino zanemareni.
Ne postoji primirje naših
razlika, izuzev privremenih bolnih
osuda,
neznanjem naslaganih, okrutnih
ničim izazvanih napada mučnih
dana odvojenosti,
čini mi se, samo je jedna strana
ponizna da uvidi jednakost
naše otuđenosti.
Neprijatelj, verni moj, zna potez
savladani, ubode u jedan savršen vez
izvežbane, da u tvoju suštinu utisne rez,
od kojeg tvoje biće pati
duže i dublje nego tvoja mati
pri smrti voljenog sina jedinca
kad nepravdu životnu shvati.
Neprijatelj jesi, voljeni moj
otuđeni, koji dozvoli da znoj
mojih uboda, neko suludo vreme briše,
da preraste u neizlečivi gnoj,
i ovaj stroj gde iza mene nema nikoga više,
ja vidim tebe,
tvoj savršeni kroj,
iako odsutan, na bojnom polju,
ti ostaješ jedini suparnik za dvoboj.
DOZVOLI MI
Dozvoli da posvetim ti stih
tebi, kojeg jedva znam,
dozvoli da u svojoj se misli pređem
i pomislim da mogu da ostvarim san.
Dozvoli mi da verujem u lepo
jer svaki put se kao provalija završi,
dozvoli mi da verujem slepo
a ti moju religiju ne ruši.
Dozvoli da kažem ti,
ja ne očekujem ništa što ugrozi vreme,
niti pesmu, niti poklon, niti muškost,
niti štogod što poništi breme.
Dozvoli da ti otvorim srce
to je sve za čim moja duša vapi,
dozvoli da ti priznam da ono se već plaši
tebe, što bezbrižno ga ostavljaš da pati.
ODLAGANJE
Duše,
ja pozvah te u ovo zlo doba
da se iznova, a prvi put,
reši između nikakvog i dobroga
kakav mi izbor ostaje, jer-
ljut život, kakvog mi ga sile odrediše
zna da on međ’ njima ne diše.
Kako se obično od početka počinje
i krajem se sve završava,
ja ću stati negde na pola; večernje
me opijanje zatiče, penušava
voda koja me od malena zaliva,
suprotnost je svemu što ovde biva.
Zovem te jer ovde niko ne priča
i sve je nedolična skica,
nedovršeni radovi na pod bačeni,
izgubljeni, zaboravljeni, nevoljeni,
u masi koja bezdušnošću pleni.
Ne mogu da uzvratim pažnju koju traže,
iznova iste priče, suze, smeh,
a skoro uvek se otkrije kako laže
moleći kao budala za isti greh.
Ne mogu i neću da imam razum
za niti koje vode do besmisla,
zato zovem Tebe, jer si moj um,
za konce koje sam propustila.
I vidiš da ne tražim nikakvo mnošto,
takva drskost u meni ne leži,
ali priznajem da niti jedna, ni dve,
već stotinu u meni žive – stoga, beži
dok ne sazri ona što Tvojom se zove.
Ovo nije obično preskakanje
dužnosti koja me neminovno čeka,
već namerno odlaganje životnog veka,
kako bismo se u istom vremenu sreli.
POSLE MENE
Posle mene nemoj reći „Hvala“
niti stotinu „Izvini“, ni jedno „Molim te“,
ne gradi mostove gde sam stala,
posle mene nijedno usamljeno „Volim te“.
Stojim dole sa srcem u rečima,
to nije tvoj smeh, niti sladak glas,
već stotinu mojih nemira u tuđim delima,
tvojim vernim rukama spakovana
u mom slučajnom prisustvu uručena.
Nisam stigla sve da ti kažem,
ovaj rat je iznenada došao,
nisam stigla nijednom da te slažem
niti da ti pokažem put kojim si pošao.
Ja ne znam za primirje
niti oproštaj neoprostivog,
ja nisam učila gaženje
niti izdaju voljenog.
Posle mene nemoj pričati o pravdi
i ne uči druge da veruju,
posle mene ne govori o slobodi,
već hrabro novim putem hodi.
Skrhana od poslednjeg udarca njenog kradljivca
Izlazi iz sopstvenog groba spuštenih pesnica;
Udarajući u sve lepote kojima je okružena,
Uprkos telu njena se duša oseća ponižena.
Svaka je misao njena još uvek zivela
Koju je sopstvenim bolom i borbom pisala;
Provlačeći se kroz nju kao otrov kroz telo
Ni život u dalekom paklu ne beše vreo.
Oživljena stvarnošću poslatu od svetlosti
Ponovo se propinjala uz stepenice propasti;
Teška je stopala vodiše kroz put koji dolazi
Ruke mahaše kao da večnost prolazi.
Ožiljak poslednjeg drhtaja još je boleo
Dok se vreme toga dana u život klelo;
Iskra nade koja je verno u njoj cvetala
Uzrok je ovog mučnog a besciljnog čekanja.
Zavaravajući sebe da je sve zabranjeno
Okviri spoljašnosti osudiše na večno otvoreno;
Uskladiše se zakoni nepobedive prirode
Sklonivši se sa trona uzvišene pobede.
HOĆU
Ponekad bih i ja presločila dva
umesto jednog niskog stepenika,
i u tom letu ne bih uočila
ponekad neophodna neslaganja.
I ja bih nekad da krenem dalje
ostavim za sobom dečije rane,
i uzdignute glave produžim,
jednim nestankom dugove odužim.
Nekada bih ja da izgubim pamćenje
i, sve vreme utrošeno u nas
nazovem jednom rečju – dangubljenje,
tvoju ljubav k’o totalitarnu vlast.
Hoću da zaboravim ti mladeže,
ćelije na površini kože,
šablon tvoga smeha i pokreta,
budi se nova ja, ovog momenta.
Hoću da makar mi jedna godina
u miru i bez tebe prođe,
i umesto što svaki put se vraćaš,
da neko nov i nepoznat dođe.
Hoću da ‘mrem, za te da ne postojim,
prošlost od budućnosti odvojim,
tebe i nepostojanje spojim,
hoću nov zaborav da krojim.
Sada, kada je šteta već naneta
I kada tuga za njom postaje prokleta;
Tada,kada jesen ne dočeka noć
I kada postaje jadan svaki vapaj za pomoć,
Odazva se sila koja nosi novo
U kojoj ne spoznade ni jedno slovo.
Osvrtom se pomeri belo telo
I kao da se iznenadi, jer to je prvo delo;
Jasno,kao što nikada nije bilo
Dozvoli da se vidi i dobije krilo;
Noge bejahu te koje su bitku vodile
Jer odavno u visinu nisu plovile.
Lebdi gore, zove, traži
Ali on tako voli tugu posle laži;
Lebdi gore, pruža, vuče,
Ali on je dočekao trenutak koji puče;
Lebdi gore, nudi, daje
Ali on voli da čini, pa da se kaje.
Polomi sve što je između
Jer šta je um naspram nogu?
Pokida sve što se vezala
Jer sta je um naspram tela?
Poruši sve što je stajalo
Jer sta je mnogo, naspram malo?
Okrene leđa, čije slovo nije ni znao
Ali on na to bese navikao;
Ispusti ono što držati je pokušalo
Ali on uvek daje malo;
Zaboravi na ono što je bilo sveto
Ali sve sto je nudio osuđeno je na prokleto.
Gledah te iz prikrajka
Kao željan vode pobegao iz mraka,
Kao stranac iz daleka
Duša ti nova, misao bez prepreka.
Korakom nesigurnim ti uputi se ka vodi
Zemlja pod nogom belini tvojoj škodi;
Videh tvoj pokret ka slobodi
Tvoju želju za onim što ti godi.
Kakvu mi ranu na srcu otvaraš
Kako me ćutanjem probadaš,
Rečima pređašnjim me varaš,
Kako me lažeš da sanjaš.
Kako su ti oči široke
Dok pričaš da rane su duboke,
Ta drhtavost tvoje lepote,
Ta glupost čitave tvoje divote.
Evo, ona iz mene progovara
Ona da te večno proverava,
Da ti srce u grudima peva,
Dok duša ti odavno sneva.
Skloni ih, te divne šake,
Skloni, jer bezbojne su slike;
Danas mi ništa ne znače
Sutra mozda me u život vrate.
Časti me zaboravom
Da čini me učine moćnom,
Poštedi me misli svojih
Kazni me izgovorima tvojim.
Bolesti ovoj kraja nema
Ruka tvoja odavno drema,
Lek je moja jedina drama
Drama u kojoj igram sama.
Dok vreo mi pesak krvave rane natapa
Sunce bez milosti ovu kaznu dočarava,
Kaznu što uzrok joj kratkovidost moja videti ne da,
A posledica je ova – iz mojih očiju da gleda.
Ne videh ti suzu u oku dok postojanje mi sudiš,
Niti videh ranu na ruci tvojoj dok moje želiš,
Moje duboke padove, nesposoban da ih vidiš,
Ti, božanski stvore, svu moju veru kudiš.
Tvoje me verne sluge pažnjom obasipaše,
Neverica i Mržnja u tamnicu me zarobiše,
Dok vladaru svaku želju ispunjavaše
Medju svim željama i da se moja reč ne čuje.
Uhvatih ti sluge na dušu od sećanja,
Na sva neispunjena obećanja,
U trenutku pokušaja otuđivanja osećanja
Ja ne dozvolih ti više da budeš mi rana.
Lek nađoh u zaveri protiv tebe,
Gde glavna će mi uloga biti da igram sebe
Na pozornici ovoj osvetničke bede,
Pred publikom, zarad pravde jedne.
Sluge zaposlih svoje;
Mržnju da te prezire,
Nevericu da osuđuje,
Sećanje da kao otrov deluje;
Suze, da oči se u njima udave.
Kad videh te tako pognutog izdaleka
Gde u tebi spoznadoh trunku čoveka,
Na ovaj trenutak duša moja osvetnička čeka,
Na ovaj osećaj koji ne traje doveka.
Sluge me moje do tebe vodiše,
Da ugledam telo onoga koji diše,
Da osećaji pravednost ne uguše,
Ali žalosti ovu trajnost prekinuše.
Videh u očima tvojim žar,
Setih se da ruke ti kriju božanski dar,
Kako te iskrenim rečima obasipah kao da si car.
Spoznadoh da osveta je lepa dok se čeka,
Da se čovek za znanje bori doveka,
Da vera u nadu isto je što i nada u veru,
Da uskratiti ne mogu ni jednu ni drugu.
Slomljenog osmeha na licu ti prilazim
Jer umesto tebe ja dozvolih da se ispustim,
Dozvolih da osetiš se moćnim, da uvidiš da volim,
I nikada ne shvatis kakav je smeh kada molim.
Kad dadoh ti ključ, davno, sećam se,
Kad svetlošću obasjaš odaje sve,
I reči čak ne znadoh kakve postoje sve
A iz tvojih su usana bolele samo dve.
Suzom mi preklopiš svaki pokušaj
Gde noge koračaše kao da je raj,
Gde otkucaj stade jer misli da je kraj,
I glas se vrati shvativši da je nemi vapaj.
Zar i sreća je nepostojana u ljubavi,
Zar i mržnja je iščezla u našoj borbi?
O, jadni bejasmo u pokušaju osećanja,
Jadni, koliko i vazduh u šaci nepostojanja,
Oči u moru neznanja,
Koliko i suze u trenucima traganja.
Kad setim se reči koliko su mi značile
Sad ih na Putu moje ruke kačile,
Setim se dana kad htede da iskoči
Setim se pokušaja da mirno zatvorim oči.
Ruka moja nemoćna da te naslika
Duša moja propala da bude sita
Pesma moja nečujna da bude savršena
Ruka tvoja blažena me ućuta.
Htede vreme od mene da te uzme
Htede šuma glas da ti smrzne,
Hteli i nevidljivi da nema me,
Hteo si i ti da uvedeš je.
Oči mi prekriše lažima
Dok u srcu je ležala bol nad nadama.
Ja ne bejah tu dok kožu si menjao,
dok život nov si snevao.
Ja tad očiju lažnih gledah,
Slušah pesme dok plakah,
Skupljah suze u ramove, sećanja,
Tad bolovah od mnogih pitanja.
Čekam lek očima da priđeš,
Čekam ti ruke da me miluješ,
Onu suzu u oku sto je kriješ,
Čekam da čekanje mi ubiješ.
Vidim te kako stojiš naspram mene tražeći mi više,
Ne shvatajući da u svetu koji si stvorio ona ne može da diše;
Čujem reči kojima kreiraš svaki njen odgovor,
Kao da svako slaganje tvoj sopstveni je dogovor.
Osećam kako za krv se njenu mnogi vampiri bore,
Ne mogavši da suzu joj vide dok ona plače gore.
Kad samo bi jedna duša u masi svesna bila
Od pogleda, želje i osećanja večna krila dobila,
Kad samo bi svi u masi iza svojih reci stajali,
Kada vreme ne bi postojalo i osećaji bi trajali
I ono sto žele kada bi podjednako davali,
Kada samo nakon rečenog i učinjenog oni ne bi pali.
Još uvek kao udovica otkrivenih očiju se šetaš
Dok boli te pomisao da nikome ne smetaš,
Misliš da samo dok ratuješ ti osećaš
Ne znajući da to što vidiš nije ono što predosećaš.
Kad samo bi znao da si i rođen sam,
Kada ti ne bi bilo teško ako prazninu ti poklanjam.
Kada bi taj bol hranjen mržnjom dotrajao
Kada bi iskren zagrljaj, kao neprijateljski ljubljeni voleo
Kada suzu bi iz kamenog srca isterao
Tada ti u masi više ne bi ni postojao.
Pogledah te opet u oči svetlosti
Misleći da sati su izgoreli moje davne radosti;
Bejah čula šta oči počeše govoriti
Bejah čula, i sećala se naše prošlosti.
Zakletve tvoje u dela su nepoznata izrasla,
Kletva tvoja i magiju ovih ruku je prerasla;
Reč tvoja u koju davno bejah verovala
U trenutku nepostojanja ja na veru sam zaboravila.
Setih se kad cvet si poverenja za mene ubrao
I kako si mi misli preobratio;
Setih se da si bio srećan svaki put kad si se vratio
I kako si me učio da si patio.
I sve oživim u momentu tog istog oka,
Shvatim da vreme je naivna varka;
I osetim sve strahove stvorenog mraka,
Shvatim da osećaj je crvena, i to jarka.
Dok ćutanjem me nežno gušiš
Misliš kako moju kulu rušiš;
Misliš, al iskren ti pogled kaže da grešiš
A bitku misli i iskrenosti ti nesposoban si da rešiš.
Zar vreme je ovo smešno koliko i ja,
Zar reč tvoja da mi otvori vrata Raja?
Verne godine u beloj šaci postojanja,
Reči tvoje ugasiše sva moja verovanja.
Da čekam pogled taj možda ne mogu,
Da se obraćam neću ni bogu,
Al znam da ka tebi koračah od malih nogu,
Znam, i osećam, da čekati te ipak mogu.
Rekoše mi da u životu zdravlje je najbitnije
Da ne postoje bolesti čije telo uzrok nije
I rekoše mi da čovek strada kada preterano pije,
Da rana nije dobra ako krv iz nje lije.
Pričaše mi da za život samo je ljubav potrebna
Da ne postoji nijedna duša koja je nije dosledna
I pričaše mi da čovek pati kad dostigne ljubavi dna
Da je večna ljubav samo izvor čovekovog sna.
Govore mi da je za život potrebna budućnost
Da ne postoji uspomena ni osećanje koje ne vuče u prošlost
I govore mi da vlast je kad poseduješ predvidljivost
Da u biti čovekovoj jeste, a nije stvarnost.
Kazivaće mi da život je parčanje u najbitnije
Da je suština doživeti i upoznati što sitnije
I kazivaće mi da sreća u mojim očima to nije
Da ću kao i svi doživeti da krv mi iz rane lije.
Ali bolesti mojoj u neizmernom zdravlju nema
Jer spasitelj odavno i daleko od mene drema,
Ni leka u mom spasitelju nema da mi zdravlje sneva
I umreću, kao i svi, od ljubavi koje nema.
Ili će mojoj sreći u nesreći kraj doći,
Ili ću napred ka unatrag u jedinom putu poći,
I dok osvrnem se da pokupim sve što sam mogla proći
Shvatiću da bez ljubavi neću moći.
Izgradiš me u ličnost mana i vrlina,
Dodaš mi boje mržnje i toplina,
Usadiš u me poverenje van svih nadanja
Ostvariš moje iznikle želje izvan verovanja.
Postaviš me kao kip za života da ti služim
Postaviš me, čekajući da se odužim
A nimalo pokreta ne mogu da pružim,
I ne postoje reči da ne osetiš se tužnim.
Stvoriš mi sva ljudska osećanja
Očekujući da ispunim neizgovorena obećanja,
I zatražiš da osetim ono što srce ne sanja
Zatražiš da koža mi je iznad duše tanja.
I poželiš od mene sve sto štvorio ti si,
Sve što zeleo si, a biti mogao nisi,
Svaku suzu u pravom trenutku na obrazu da visi
Svaki osmeh da zablista dok živ si.
Ugasiš zrak svetlosti kad u duši tama vlada
Razbuktaš vatru dok oblik strada,
Ti na vrh se popneš dok ona pada,
Ti, dok izobiljem se sladiš ona umire od jada.
Stvorenu me takvu u namernu propast vodiš
Da sudbinu svoju znam dok gledam kako goriš,
Neznanje svoje uvidim jer neumorno se boriš,
Da dah svoj dočekam kad me oslobodiš.
Believe me when I tell you that this love was born from delivery,
For I did not tailor the threads of my life
The threads that of mine calm liberty made slavery
Upon my words all thine in mine heart prick like a knife.
Do not thee think of me as a jellyfish
While mine infirmity to thine mercy will yield,
But I will not plead thyself for one solely wish
And thee from thorny threads mark thy endless field.
I thought that mine bosom will meet the peacetime
Only if by force I do obliterate thyself smoldering
But more I burke my lord the more is mine
Adoring the whisper, he will of nonentity forge the ring.
I thought that mine curious eyes will see the beauty within others
When the greasy grid create a vision
But more my heart gaze the less it bothers
Magnify the verity, sight in unsightly sight make the conversion.
I’ve deemed more then this weight has to convey me
But no less that thine divinity has myself to bestow
Until the mortal grain smoldering I will lionize thee
For after this being mine fondness for thee will grow.
…………………………………………………..
How can I say what tint of eyes do I admire
When none of gentle glances methink is my desire
Irrespective of thy troth that I’ve traced a fire
Despite all thine beliefs I expose them as intense liar.
How can I conceive that thy adoration will not abite by time
When thine shred of dims subsists in mine life weighty rhyme
Above all these deficient lines dwell thyself majesty of thine
When thee in sunny whimsy link these arm of mine.
How can I listen and hear theirs saccharine voices whispering
When they denote myself with thousands favors of glaring
For thy weighty rebuke myself obey one’s king
And although ten, mine shivery hand will honor solely thy ring.
…………………………………………………..
Blubber me all imprecations with whom I wallow
For lucidity of mine thou recreate airy hollow
Elucidate this imprudent wit which thee find mellow
And with all those dullness thee subsistence of my swallow.
Do not allow unbearable grief to consume me
For it will shatter the purpose of heart belonging to thee
Me capture in all thy trouble that intolerable grief eludes me
And withal all assaults none but thine prison will I see.
Both my weak heart and senseless mind will blissfully to thyself commit
And when thy rouse me from placidity thee will dispel a myth.
…………………………………………………..
Did those unthinking words of mine thoughtless lip awry
Burke thy gentle smile mistake him with thine cry
As these lips of my impossibility to banish thy fear
When myself cry for faker instead of my dear.
I blame thee for oversleep youth of mine life
Imprecate thee for all harshness toward strange life
I judge thyself for shunning some shining places
Fault with thyself for I cannot neither love neither kiss other faces.
I charge thee as a keeper of mine flesh and addicted heart
For all judged thyself I’ll justice thee as prince of mine living art.